Na sto­go­di­šnji­cu ro­đe­nja Bran­ka Ćo­pi­ća, jed­nog od naj­o­mi­lje­ni­jih do­ma­ćih pi­sa­ca, Bi­bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da i Uni­ver­zi­tet­ska i na­rod­na bi­bli­o­te­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske u ga­le­ri­ji „Atri­jum” pred­sta­vi­le su iz­lo­žbu „Ve­dri­ne i se­te Bran­ka Ćo­pi­ća”, ko­je pot­pi­su­je Ol­ga Kra­sić Mar­ja­no­vić sa ba­nja­luč­kim ko­le­gom Rat­kom Ma­ri­ćem.
Iz­ra­nja pred na­ma Ćo­pić, autor iz­u­zet­ne po­pu­lar­no­sti, neo­bič­no plo­dan, sa za na­še pri­li­ke, ne­vje­ro­vat­nim ti­ra­ži­ma dje­la ko­ja su pre­ve­de­na i ob­ja­vlje­na na vi­še od 30 je­zi­ka ši­rom svi­je­ta. U po­sle­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na bio je naj­o­mi­lje­ni­ji, naj­či­ta­ni­ji i naj­ti­ra­žni­ji pi­sac či­ta­vog ju­go­slo­ven­skog pro­sto­ra. Pod­jed­na­ko omi­ljen i kod dje­ce i kod od­ra­slih či­ta­la­ca.
Tri­de­set go­di­na po­sli­je smr­ti, i vi­še od 70 od ka­da se po­ja­vio na knji­žev­noj sce­ni dje­lo Bran­ka Ćo­pi­ća pri­pa­da knji­žev­noj isto­ri­ji. Kod da­na­šnje či­ta­lač­ke pu­bli­ke naj­če­šće ga od­re­đu­ju dvi­je od­red­ni­ce - par­ti­zan­ski i dječ­ji pi­sac. Nje­gov ži­vot­ni put se za­pra­vo kre­tao se od omi­lje­nog re­žim­skog pi­sca do di­si­den­ta. Taj ga je pa­ra­doks pra­tio do kra­ja. Ni vlast ko­ja ga je pro­zi­va­la, sa­slu­ša­va­la, pra­ti­la ni­je mo­gla da po­tam­ni i pre­ne­breg­ne sla­vu pi­sca ši­ro­ke či­ta­lač­ke pu­bli­ke. Bio je je­dan od ri­jet­kih pi­sa­ca ko­ji je ži­vio is­klju­či­vo od svog knji­žev­nog ra­da.
Iz­lo­žbu je otvo­rio do­pi­sni član SA­NU Mi­ro Vuk­sa­no­vić, ko­ji je u be­sje­di na­slo­vlje­noj „Ma­la mo­ja Bran­ka Ćo­pi­ća” pod­sje­tio da smo „od re­ne­san­snih pje­sni­ka pri­mi­li kan­co­ni­je­re La­u­ri i Be­a­tri­či, uči­li o dvo­bo­ji­ma ru­skih pje­sni­ka zbog nji­ho­vih lju­ba­vi i tu­go­va­li s Je­se­nji­nom zbog Isi­do­re”.
Kon­sta­tu­ju­ći da smo „svu­da, da­kle, u op­štoj i srp­skoj knji­žev­no­sti, u naj­po­zna­ti­jim sti­ho­vi­ma lju­ba­vi, u sre­di­štu ero­tič­ni mo­tiv, a ta­ko je i da­nas, iako se vi­še ne pje­va­ju ro­man­se pod bal­ko­ni­ma, a sa sti­ho­va smo pre­šli na SMS lju­bav”, Vuk­sa­no­vić je re­kao da Ćo­pić ni­je imao ni La­u­ru ni Len­ku, ali je imao „Ma­lu mo­ju iz Bo­san­ske Kru­pe”.
- O njoj je ri­mo­vao ba­la­du dok mu `kosa sijedi`, dok Una `ćuti kao nijema`, gdje `sve je pusto`, jer su sti­gle `godine, ne­mjer­lji­ve, skupe`. Vra­tio se u, pr­vi su­sret sa gra­dom gdje `zija u iz­lo­ge skupe`, ka­da je na­i­šla ‘kao lak oblačak`, a on za­bo­ra­vio `ime i očinstvo`, i ka­ko `se zo­vu ukućani`. Bi­lo mu je 12 go­di­na - ka­zao je Vuk­sa­no­vić.
Pre­ma nje­go­voj ocje­ni „Bran­ko­va pje­sma o pr­voj lju­ba­vi u cje­lo­sti je od no­stal­gi­je iz ko­je se kao sre­br­ni prah pre­si­ja­va­ju pri­gu­še­ni hu­mor, dje­čač­ka na­iv­nost, ču­đe­nje pred lje­po­tom i druk­či­jim svi­je­tom”.
- Bran­ko Ćo­pić, ova­kav, kao što je pri­ka­zan po­da­ci­ma, fak­si­mi­li­ma, ci­ta­ti­ma i fo­to­gra­fi­ja­ma, uglav­nom iz Ćo­pi­će­vog za­vje­šta­nja SA­NU, sa po­ne­kim za­pi­som pr­vi put pred jav­no­šću, s na­slo­vi­ma nje­go­vih knji­ga, u ne­do­gled­nom žan­rov­skom i ži­vot­nom za­hva­tu, vje­ran isti­ni, ve­se­lo­sti, prav­di i pri­ta­je­noj ta­mi ko­ja ga je od­ve­la pre­ko mo­sta, ona­mo, na dru­gu oba­lu, sa­da, na vi­jek od ro­đe­nja, ima raz­lo­ga da svo­ju ogrom­nu ljud­sku i knji­žev­nu do­bro­tu da­je i oni­ma što će po­sli­je nas do­la­zi­ti, po­ru­čio je Vu­ka­sno­vić.
A, sto­ri­ja o tvor­cu li­ka Ni­ko­le­ti­ne Bur­sa­ća te­če da­lje kroz po­stav­ku. Još za ži­vo­ta, a po­seb­no po­sli­je smr­ti bio je pred­met mno­gih pri­ča, po­le­mi­ka i na­ga­đa­nja. Fa­ma „Je­re­tič­ke pri­če” i nje­go­va lju­bav pre­ma sa­ti­ri, ma­lom čo­vje­ku i za­vi­ča­ju pra­ti­li su ga či­ta­vog ži­vo­ta. Ova iz­lo­žba, upra­vo osla­nja­ju­ći se na do­ku­men­ta, pra­ti i knji­žev­no dje­lo pi­sca i nje­go­vu ži­vot­nu sud­bi­nu ko­ja je ima­la tra­gič­ni kraj. Kroz ne­ke mo­men­te nje­go­vog ži­vo­ta i stva­ra­la­štva (pri­je sve­ga ka­da je o sa­ti­ri ri­ječ i ka­sni­je po ob­ja­vlji­va­nju ro­ma­na „Glu­vi ba­rut” i ko­me­di­je „Od­u­mi­ra­nje me­đe­da”) pre­la­ma­li su se i jed­no vri­je­me i ži­vot­ne sud­bi­ne mno­gih pi­sa­ca pa i sa­mog Bran­ka Ćo­pi­ća.
Či­ta­ju­ći sa­slu­ša­nja sa par­tij­skih sa­sta­na­ka, iz­ja­šnja­va­nja sa­mog pi­sca, iz­ja­ve ko­je je mo­rao da pi­še i pot­pi­su­je go­vo­re ta­ko­đe o tra­gič­noj sud­bi­ni čo­vje­ka ko­ji je sa­mo že­lio da slo­bod­no i oštro ka­že isti­nu ko­ja ni­je od­go­va­ra­la ta­da­šnjem esta­bli­šmen­tu.
Gra­đa iz­lo­žbe, naj­ve­ćim di­je­lom, pre­u­ze­ta je iz Ar­hi­va SA­NU gdje se, vo­ljom pi­sca, i ču­va cje­lo­kup­na ostav­šti­na Bran­ka Ćo­pi­ća. Lju­ba­zno­šću aka­de­mi­ka Va­si­li­ja Kre­sti­ća, kao i oso­blja Ar­hi­va sta­vlje­na je na uvid auto­ri­ma po­stav­ke i ob­ra­đe­na i neo­bra­đe­na ar­hiv­ska gra­đa: ru­ko­pi­si, pre­pi­ska, po­ziv­ni­ce za raz­li­či­te sve­ča­no­sti i ma­ni­fe­sta­ci­je, pla­ka­ti knji­žev­nih ve­če­ri i po­zo­ri­šnih pred­sta­va, na­gra­de, od­li­ko­va­nja, no­vin­ski član­ci, fo­to­gra­fi­je iz pri­vat­nih al­bu­ma po­ro­di­ce Ćo­pić. Za po­tre­be iz­lo­žbe ske­ni­ra­no je bli­zu 1.000 do­ku­me­na­ta ta­ko da pri­ku­plje­na gra­đa da­le­ko pre­va­zi­la­zi re­a­li­za­ci­ju ove iz­lo­žbe i ka­ta­lo­ga. Dra­go­cje­ni je po­da­tak da su u pre­pi­sci pro­na­đe­na pi­sma ko­ja su mu to­kom ra­ta pi­sa­li maj­ka So­ja, Du­ša Pe­ro­vić, Er­na Da­non i brat Spa­so­je Ču­čak. Sa­dr­ži­na ovih pi­sma po­tvr­đu­ju Ćo­pi­će­vu po­pu­lar­nost ste­če­nu to­kom ra­ta, ali i na­go­vje­šta­va­ju jed­nu pre­ću­ta­nu lju­bav, vje­ro­vat­no i brak sa Je­lom Pe­ro­vić.
Pri­re­đi­va­či po­stav­ke Bi­bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da i NUB RS uči­ni­li su ovaj pod­vig uz po­moć Ar­hi­va SA­NU, Pro­gram­skom ar­hi­vu RTS-a, Po­zo­ri­šnom mu­ze­ju Sr­bi­je.
M.NjE­GUŠ


Dje­tinj­stvo u Ha­ša­ni­ma ured­ni­ka „Pi­o­ni­ra”

Pra­te­ći ključ­ne mo­men­te iz ži­vo­ta i stva­ra­la­štva Bran­ka Ćo­pi­ća na 35 pla­ka­ta do­ku­men­tom i fo­to­gra­fi­jom pred­sta­vlje­ni su De­tinj­stvo u Ha­ša­ni­ma, Od­ra­sta­nje i ško­lo­va­nje u Bi­ha­ću i Ba­nja Lu­ci, Stu­di­je u Be­o­gra­du i po­če­ci knji­žev­ne ka­ri­je­re, Bo­ra­vak u par­ti­za­ni­ma, Po­sle­rat­ni pe­ri­od, Rad u ured­ni­štvu „Pi­o­ni­ra”, Sa­rad­nja sa­ti­ri­ča­ra u „Je­žu”, ob­ja­vlji­va­nje „Je­re­tič­ke pri­če” ko­ji je pred­sta­vljao po­če­tak su­ko­ba sa Sa­ve­zom ko­mu­ni­sta i vr­hom ta­da­šnje ju­go­slo­ven­ske vla­sti, iz­bor za re­dov­nog čla­na SA­NU, obi­lje­ža­va­nje ju­bi­lar­ne go­di­šnji­ce 1975. go­di­ne po­vo­dom obilje­ža­va­nja 60 go­di­na ži­vo­ta i 40 go­di­na stva­ra­nja. Po­se­ban seg­ment iz­lo­žbe pred­sta­vlja ob­ja­vlji­va­nje ro­ma­na i zbir­ki pri­ča ona­ko ka­ko ih je u mno­go­broj­nim in­ter­vju­i­ma pro­pra­tio sam pi­sac.


Mno­go­broj­ni su­sre­ti s dje­com

Na šest pla­ka­ta, uz por­tre­te pi­sca, po­seb­no su da­ti iz­vo­di iz in­ter­vjua u ko­ji­ma je go­vo­rio o svom pri­po­vje­dač­kom po­stup­ku, po­gle­du na li­te­ra­tu­ru i svo­je knji­žev­ne uz­o­re, o pri­pad­no­sti svom na­ro­du i za­vi­ča­ju za ko­ji je bio ne­ras­ki­di­vo ve­zan naj­ta­na­ni­jim ni­ti­ma. Is­pri­ča­ti pri­ču o Ćo­pi­ću i nje­go­vom dje­lu ne­mo­gu­će je ne sa­gle­da­ti nje­go­ve mno­go­broj­ne su­sre­te sa naj­mla­đim či­ta­o­ci­ma, kao i rad na dječ­joj knji­žev­no­sti ko­ji pred­sta­vlja vi­še od po­lo­vi­ne nje­go­vog ce­lo­kup­nog dje­la.